U dvorištima sela širom Srbije, među starim šupama i pećima od naboja, još uvek se mogu pronaći tragovi jednog zanata koji je vekovima hranio porodice i oblikovao svakodnevicu – grnčarstva. Danas, međutim, te posude – džuveči, grneta, čupovi – češće stoje kao uspomena nego kao alat. Zanat koji je nekada bio gotovo neizostavan deo života na selu, polako nestaje pod pritiskom savremenog načina života.
U takvom vremenu, priča o Dini Ziljkić izdvaja se kao tiha, ali snažna pobuna protiv zaborava.
Dina je mlada grnčarka koja je odlučila da se vrati korenima – ne iz nužde, već iz izbora. Izbor koji danas retko ko pravi.
„Tačno, baš si pravu rečenicu odabrao“, kaže ona na početku razgovora.
„U vremenu kad svi beže od zanata i neke tradicije, ja sam odlučila da možda tu tradiciju stavim u neki moderni kontekst – da bude u skladu sa ovim vremenom, ali da se kreće od naših korena.“
A ti koreni, u njenom slučaju, imaju ime i težinu. Njeni su vezani za dedu – starog grnčara poznatog kao Bondžuk. Ime koje se i danas izgovara s poštovanjem.
„Moje devojačko prezime je Bonđuković. Moj deda je bio Bonđuković, a Bonđuk mu je bio nadimak – stari grnčar, stari Bondžuk. Taj naziv je simboličan i usko vezan za moju porodicu“, kaže ona za Max press.
U Novom Pazaru i okolini, Bondžuk je bio sinonim za kvalitet. Njegovi proizvodi nisu bili samo predmeti – bili su deo svakodnevice. U njima se kuvalo, čuvalo, služilo. Danas, mnogi ga pamte upravo po tim posudama.
„Ljudi ga i danas spominju“, priča Dina. „Vraćaju mi se i pitaju: ‘Hoće li biti džuveča?’ To su njegovi zaštitni znaci – džuveč, grne, čup.“
Ipak, nakon njegove smrti, činilo se da će se ta priča tu završiti.
„Kad nas je napustio, imala sam 12 godina. Nisam bila svesna da je to nešto čime bih želela da se bavim. Nisam uopšte razmišljala u tom smeru.“
Godine su prolazile, a sa njima i sećanja su sazrevala.
„U jednom trenutku sam shvatila – to je to. Gledala sam stare fotografije, uspomene… i najlepše su bile vezane baš za taj zanat. Za pekar u dvorištu, za grnčarski točak. Kao rešenje neke nejednačine – pa to je to.“
Iako danas ima posao i brojne obaveze, Dina je odlučila da svoje slobodno vreme posveti upravo ovom zanatu.
„Ono što voliš i radiš sa ljubavlju – to pobedi sve umore i obaveze. Nisam imala priliku da učim od njega koliko mi je bilo potrebno, ali danas ništa nije nemoguće. Malo se potrudiš i pronađeš način da naučiš.“
Na pitanje da li je u pitanju talenat ili nešto više, odgovara bez dileme: „Definitivno ima nečega u tome. Možda je to taj gen. Ali sve ostalo je nadogradnja.“
Za Dinu, grnčarstvo nije samo zanat – to je i umetnost.
„Nisam školovani umetnik, ali svako kreativno izražavanje je umetnost. I ovo je definitivno jedna vrsta umetnosti“ – kaže ona.
Za razliku od svog dede, koji je imao jasnu liniju proizvoda, Dina je još u fazi istraživanja:
„Trenutno mogu da kažem da se tražim. Nemam još konkretan fokus. Čekam da vidim u čemu se najviše pronalazim.“
Ali ono što je već jasno jeste njen cilj – očuvanje zanata kroz ljude.
„U ovom brzom svetu, više nije poenta da nešto kupimo i imamo. Poenta je da nešto stvorimo. Da iza toga postoji priča“ – priča Dina.
Zato njena radionica nije samo mesto gde nastaju predmeti, već i prostor gde nastaju uspomene.
„Ljudi dolaze, imaju priliku da se kreativno izraze, da naprave nešto svojim rukama. Da stave svoj pečat. To možda čuvaju kao uspomenu ili poklone nekome. I to je vrednost – nešto što je ručno napravljeno, što ima priču. To nadmašuje bilo šta industrijsko“ – ponosna je mlada zanatlijka
Dok se u mnogim selima grnčarske peći gase, a točkovi zaustavljaju, u njenim rukama glina ponovo dobija oblik. Možda drugačiji nego nekad, možda moderniji – ali suštinski isti.
Priča o Dini Ziljkić nije samo priča o jednom zanatu. To je priča o povratku – ne unazad, već dublje. Tamo gde se tradicija ne čuva samo sećanjem, već radom. I dok ime Bondžuk i dalje živi u uspomenama, kroz njene ruke dobija novu budućnost.
