U senci vekovne svetinje, manastira Gradac, gde se istorija i duhovnost prožimaju sa netaknutom prirodom Golije, nastaje jedna tiha, ali snažna priča o oživljavanju srpskog sela. Njen glavni akter je prof. dr Rade Jovanović, direktor Instituta za primenu nauke u poljoprivredi, koji je svoju naučnu karijeru spojio sa ličnom misijom – da pokaže da selo ima budućnost.
Iako na čelu značajne naučne institucije, Jovanović se u svom rodnom kraju bavi etno-turizmom, gradeći autentično domaćinstvo nadomak manastira. Kako sam kaže, to nije slučajnost, već logičan nastavak njegovog životnog puta.
„Ceo život se bavim ruralnim razvojem i osetio sam potrebu da na praktičnom primeru pokažem da selo ne mora da bude mrtvo. Ovde na Goliji pokušavam da stvorim prostor koji će okupljati ljude iz različitih krajeva“, ističe Jovanović.
Njegov trud već daje rezultate – ovo mesto godišnje poseti više od 30.000 ljudi. U neposrednoj blizini manastira, uz reku, vodenice i prirodne izvore, stvoren je jedinstven ambijent koji spaja tradiciju i savremeni pristup turizmu.
Posebnu draž ovom prostoru daje takozvana „očna voda“, izvor za koji se veruje da ima lekovita svojstva. Legenda kaže da je upravo na tom mestu kraljica Jelena Anžujska negovala svoje dete, što ovom lokalitetu daje dodatnu duhovnu vrednost. Danas, brojni posetioci dolaze da se umiju na ovom izvoru, verujući u njegovu blagotvornost.
Jovanović je obnovio stare vodenice, pretvarajući ih u smeštajne kapacitete, zadržavajući autentičan izgled i duh vremena. „Ovde je nekada bilo sedam vodenica. Danas imamo tri obnovljena objekta sa apartmanima. Plan je da dostignemo oko 50 ležajeva u nekoliko kuća, što bi omogućilo ozbiljniji turistički kapacitet“, objašnjava on.
Ideja kojom se vodi podseća na koncept takozvanih „difuznih hotela“, kakvi postoje u Italiji, gde se napuštena sela pretvaraju u turističke celine. „Želeo sam da od napuštenog sela napravim mesto života. Ovo je kraj odakle potiče moja porodica i želeo sam da mu vratim duh“, dodaje.
Poseban akcenat stavljen je na domaće proizvode – sokove od maline i borovnice, pastrmku iz lokalnih voda, sir i kajmak sa Golije. „Gosti cene to što ovde nema industrijske hrane. Sve je prirodno i autentično“, naglašava Jovanović.
Iako je interesovanje veliko, izazovi ostaju – pre svega nedostatak radne snage i nedovoljna promocija. Ipak, on veruje da je budućnost u digitalizaciji i boljem umrežavanju turističkih domaćinstava.
„Seoski turizam nije samo alternativa – on može biti način opstanka. Ali da bi funkcionisao, ljudi moraju da žive na selu i da se time ozbiljno bave“, ističe.
Pandemija korona virusa, dodaje, donela je prekretnicu – mnogi su tada otkrili lepote Srbije. Ipak, potencijal destinacija poput Golije, Stare planine ili Divčibara još uvek nije u potpunosti iskorišćen.
„Imamo sve – prirodu, kulturu, tradiciju. Ono što nam nedostaje jeste bolja organizacija i zajednički nastup. Srbija je mala, ali ima ogroman turistički potencijal“, zaključuje Jovanović.
U vremenu kada se sela prazne, a mladi odlaze, priča sa Golije pokazuje da postoji i drugačiji put. Put koji spaja znanje, ljubav prema zavičaju i viziju – da se od zaboravljenih prostora stvore mesta susreta, života i nade.
